Napustio razrađen posao u Sidneju i vratio se na dedovinu u selo Jovac kod Kraljeva

0
3373

Marko Srdanov je rođen u Beogradu. Deo detinjstva i mladosti, proveo je u Australiji jer su njegovi roditelji odluku o odlasku preko okeana doneli kada je on imao samo osam godina.

Odrastajući u potpuno novom sistemu, Marko se uklopio u novu sredinu, školovanje, kasnije i biznis, ali se uvek radovao dolascima u Srbiju, u Jovac kod Kraljeva gde je imao babu i dedu po očevoj liniji. A dolazilo se uglavnom svake treće godine.

 

U muzičkoj industriji je punih 10 godina svakodnevno radio minimum 12 sati

U Sidneju gde je živeo, sa samo 24 godine ušao je 2004. godine u privatni biznis u oblasti muzičke idustrije,  od studijskog rada do autorskih prava, distribucije nosača zvuka i svega što prati ovu sferu. Punih 10 godina je, kako kaže, radio minimum 12 sati dnevno.

 

Potpisivanje ugovora sa pevačem Mike Hudson

Ako mislite da ću sada sa njim prepričavati sa kojim je poznatim zvezdama radio na to zaboravite.

Povratak u Srbiju

Tema ove priče je Markova odluka da muzičkoj industriji i brzom životu u australijskoj metropoli kaže zbogom i život nastavi u Srbiji iz koje je potekao. Međutim, nije se vratio u rodni Beograd, već u Kraljevo i selo Jovac da oživi dedovinu. Vratio se na zemlju koju je njegova porodica obrađivala još od 1795. godine, a koja se nalazi u blizini manastira Žiča, gde je krunisano sedam srpskih kraljeva.

O tome šta je prelomilo da se vrati u Srbiju, Srdanov, kao prvi razlog ističe rođenje ćerke, što mu je značajno promenilo pogled na život. U diskretnom razgovoru, otkrio mi je da mu je tada teško palo, što je za rođenje svoje ćerke, kao vlasnik firme od posla mogao da odsustvuje samo tri dana, za razliku od drugih ljudi koji su, osim svakodnevnog odlaska kući u pet sati, u iste svrhe dobijali meseec dana odsustva.

– Drugi razlog je već pomenuti radni tempo od 12 sati na dan, koji mi se dobrim delom smučio. Treći razlog je što sam dolazeći svake dve do tri godine u Srbiju primećivao određene promene. Koliko god da ljudi koji konstanto žive u Srbiji to ne vide, ja sam primetio razliku i mogućnost da nešto i sam pokrenem u Srbiji. Prelomna godina bila je 2013. kada sam sa suprugom i dvogodišnjom ćerkicom u julu mesecu došao u Srbiju. Došli smo u Kraljevo i naravno Jovac i tada sam prvi put glasno razmišljao “Ovo bi moglo“. To se odnosilo na mogućost nastavka našeg života u Srbiji. Posle samo sedam nedelja već smo bili tu, gde smo i danas, bez namere da nešto menjamo, ističe Srdanov sa primetnim zadovoljstvom.

 

Marko sa porodicom u Sidneju pre povratka u Srbiju

Na pitanje kako je ovu odluku prihvatila njegova supruga Filadelfija, poreklom sa Fidžija, Marko kaže da je ona u Srbiji bila već bila 2010. godine.

– Zavolela je Srbiju i bila mi je glavna podrška u donošenju odluke. Dopada joj se što je manja sredina, jedino što joj nedostaje njena porodica i hrana, objašjava Marko uz osmeh.

Ustvari, priznao mi je da su oboje već bili preumorni, i ne toliko zaljubljeni u metropole i gužve. U Jovcu i Kraljevu su pronašli sebe, a Marko ističe kako ima osećaj da je tek sada kompletan i svoj.

 

Pečenje paprike za ajvar za Marka predstavlja zadovoljstvo

Verovali ili ne, ovaj mladi čovek je za svoj novi posao prvo izabrao poljoprivredu, u početku kao eksperiment, sada je to preraslo u ozbiljniju, potpuno novu priču.

– Uvek sam bio vezan za Jovac, dok sam bio manji i za dedu, tatinog oca sa kojim sam bio jako blizak. Kasnije kad je kuća ostala prazna uvek sam, kada smo u leto dolazili u Srbiju, bar na kratko morao da skoknem do sela. Selo sam zavoleo još kao klinac, koji je pre odlaska u Australiju, odrastao na Crvenom Krstu u Beogradu. Uvek me je privlačila priroda, kučići, mačići, prostranstvo i mirisi…  To mi je nekako, uprkos australijskom i sjaju zemalja u koje sam putovao, uvek falilo. Selo je za mene značilo slobodu i inspiraciju. Za razliku od kancelarije u metropoli u kojoj sam bio zatvoren punih 10 godina, fizički rad na imanju u Jovcu za mene je bio preporod i zadovoljstvo. Polako sam shvatao da sam to ja, da nekako drugačije dišem. Nekako sam imao utisak da se posle Sidneja nisam ni prilagođavao, već kao da sam čitavog života bio ovde. Čudan je i lep taj osećaj, možda težak za objasniti, kaže Marko sa mnogo radosti u glasu.

 

Fizički rad na imanju u Jovcu za Marka je bio preporod i zadovoljstvo

U Jovcu je prvo krenuo sa pilot projektom,  plantažom kupina koje su, ispostavilo se kasnije, samo  bile okidač za destileriju u kojoj danas proizvodi džin. Ideja je potekla od kuma Dragiše koji mu je dok su pričali o stalnom variranju cene kupine, postavio pitanje ”Zašto ne pravi rakiju od kupine?“

To je bilo septembra 2016. i od tog trenutka Marko je imao u glavi kompletnu sliku. Sve ostalo je kako kaže istorija, a ona izgleda ovako:

– Imao sam viziju da ponovo pokrenem vekovima staru tradiciju destilacije, značajnu za moje korene i naš narod. Video sam je čisto i, iako ništa nije garatovano, mislim da je to ono što sam od dolaska ovde ustvari tražio. Meni ništa nije bilo teško i sve sam radio sam i sa velikim uživanjem, započinje priču o novom poslu, o destileriji Hajduk Spirit.

 

Početak Markove vizije – tradicionalno pečenje rakije

Zanimljivo je da je Marko sve radio sam, a zbog relizacije ideje pročitao je oko 20 stručnih knjiga. Kao anegdotu prepričava posetu jedne žene, tehnologa za vina iz Vrnjačke Banje, koja ga je posetila u Jovcu da mu pokaže kako se peče rakija.

– Tog dana mi je  pokazala nekoliko stvari i na tome sam joj jako zahvalan. Sve ostalo sam radio sam, istraživao opremu, tehnologiju, recepturu, jer je moja ideja ustvari bila proizvodnja džina, srpskog džina.  Nabavio sam Barbut kazane iz Prokuplja i mislim da su za sada najbolji u Srbiji. Pre toga sam na imanju u Jovcu, u blizini postojeće kuće pristupio adaptaciji druge u kojoj je sada destilerija. Iako je adaptaciju vodio arhitekta iz Kraljeva, prijatelj mog oca, ja sam sve nadgledao pa čak i barabar sa radnicima radio.

Sam izmislio recepturu 

Džin se zove džin zato što u sebi kao sastojak mora imati kleku. Posle toga može da se dodaje šta god ko hoće. Inače bazna osnova tradiciolnih džinove su kleka, seme korijandera i koren od angelike.

-Te tri stvari su osnov i finiji džinovi u sebi sadrže od šest biljaka pa na gore. Ja sam se odlučio za osam, mada moram priznati da je bilo nekih 50 proba pre nego sam došao do konačnog spoja biljaka. Kod džina je vrlo specifično što primera radi, ima jedan ukus kad je sam, drugi kad se pomeša sa tonikom ili drugim pićima. I zbog toga je jako bitno pogoditi, napraviti balans biljaka i ukusa. Ja pravim London Dry, a to je jedan od najtežih načina za pravljenje džina jer se svi sastojci stave u kazan i zajedno peku (destilišu). Ono što se dobije to je to. Ne sme da se ”šteluje“ sa aromama i drugim dodacima. Samo se razblaži sa vodom na željenu jačinu pre flaširanja.

U srpskom džinu divlje borovnice ubrane u Srbiji

Kao laik za džin, od Marka saznajem da se u većini ovog pića po svetu, ne u svim, klasičnim, koriste dodaci poreklom iz bliskog istoka. A on je hteo da naprvi džin od stvari koje postoje u Srbiji.

– Pored kleke, semena korijandera i korena od angelike kao osnove, umesto na primer kore od limuna i kore od pomorandže, što je klasika u sastavu, stavio sam divlju borovnicu. Tu su još koren lincure, kao i hajdučka trava koja ima nešto specifično što upotpunjuje ukus, objašnjava sa uživanajem i u nabrajanju pomenutih osam sastojaka pravi pauzu.

Na moj upitan pogled, samo sa smeškom dodaje da unikatni ukus džina iz njegove destilerije Hajduk Spirit  upotpunjuju i dve tajne biljke. S punim pravom, jer je recepturu sam napravio, ukus doveo do perfekcije najfinijeg londonskog suvog džina. Jedino mi je otkrio da je reč o biljkama sa lekovitim svojstvom i tom prilikom se podsetio svoje bake Budimke koja ga je stalno lečila nekim biljem i “bombama“ od belog luka, sve na potpuno prirodnoj bazi. Bakinu čudotvornu knjigu koju je ranije svaka kuća imala Marko čuva, a sećanje na taj period bilo je inspiracija da se u proizvodnji džina upotrebe plodovi i biljke ubrani u Srbiji.

Zašto Hajduk Spirit?

– Za mene su hajduci male grupe veoma sposobih ljudi. Tako sam ja to doživeo čitajući istoriju. Bili su snalažljivi i hrabri, baš onako kako ja gledam na Srbe i na moj pristup životu. Radili su svašta, rekao bih, snalazili se na razne načine i uglavom su uspevali u svojim namerama, kaže moj sagovornik.

Njegovo objašnjenje, jednostavno me je navelo da u opisu vidim njega kao hajduka, koji se iz daleke Australije vratio na porodično imanje u selu Jovac, nedaleko od Kraljeva i hrabro započeo svoju novu životnu misiju. Veoma je ponosan na svaki svoj destilerijski korak, posebno što pre stvaranja svoje, u drugu destileriju nikad nije ušao, niti tražio savet od nekog ko se tim poslom već bavi.

 

Svečana večera muzičke industrije Sidnej (prošlost)/Postavljanje ograde u Jovcu (sada)

Primetio je moje zaprepašćenje, pa me je još jedom podsetio da je mnogo čitao, tako da je sam osmislio i kako će da idu cevi, gde će biti bačve….Jedostavno, imao je svoju viziju, i zaista je hajdučki poduhvat koji je nakon dve godine rezultirao proizvodom Hajduk Spirit London Dry Gin, prvim srpskim Kraft Džinom. Objasnio mi je i zasto nije išao kod drugih ljudi iz ovog posla:

– Svako od njih ima neku svoju ideju i viziju, kao što imam i ja. U tom smislu, postojala je mogućnost da čujem nešto novo, a možda i da pokvare moju ideju. Ovako kad ideš kroz maglu, kao što sam ja išao potpuno sam, velika je verovatnoća da napravim ili dođem do mnogo boljih rešenja u odosu na ona koja bi mi bila ponuđena da sam nekog drugog slušao. Zbog toga sam svakog trenutka maksimalno  uživao u stvaranju i sam taj osećaj kad se osvrem i vidim gde sam ulagao vreme i energiju je neuporedivo lepši nego da sam u sve uključio tim stručjaka. Iako su u svetu opšti bum destilerije sa timom, obično do pet ljudi, ja sam radio sve sam i na to sam jako ponosan.

 

U izradu etikete Marko je takođe umešao svoje prste

Očekivala sam da će reći kako je i ambalažu sam dizajnirao, ali me je sačekao sa spremnim odgovorom da nije imao vremena, već je flaše uvezao iz Italije i to od stakla kvaliteta jedan nivo ispod kristala. Čepovi su takođe iz Italije. U izradu etikete Marko je takođe umešao svoje prste. Od ranije, dok je bio  u muzičkoj idustriji je imao iskustvo u grafičkom dizajnu pa je na kraju za Hajduk Spirit odradio logo, tekstove, u saradnji sa dizajnerkom.

Hajdučka obeležja za hajdučki poduhvat

Slušajući sa koliko entuzijazma i bez i jednom upotrebljenih reči teško ili moram, Marko priča o životu i radu u Srbiji, nisam odolela a da ga na kraju ne upitam koliko se razlikuje poslovanje u Australiji i Srbiji.

– U suštini u knjigovodstvu i tim nekim stvarima nije neka razlika. Administracija je ovde malo komplikovanija, ustvari sve se završi, samo duže traje. Tamo ide direktno, ne znam baš to najbolje da objasnim. Ljudi kažu da je ovde sve vrlo komplikovao, a meni ne izgleda tako jer sam navikao na administraciju. Ovde je sve više digitalnih stvari, samim tim su dostupnije i brže, postoje i različite subvencije, samo je potrebno umeti tražiti informaciju na pravom mestu, ustvari biti informisan. Tamo se radi brže, a ovde se radi više sa ljudima.

Za svoju destileriju Marko je izabrao najbolie u Srbiji, Barbut kazane iz Prokuplja

Proizvodna priča je zaokružena i Destilerija Hajduk Spirit zvanično će 21. decembra početi onlajn prodaju preko sajta Hajduk Spirit i to sa posebnim pogodnostima za sve one koji naruče paket od šest boca. Prvi cilj je da srpski ugostitelji prepoznaju kvalitet džina sa divljom borovicim proizvedenog u Srbiji i uvrste ga u svoje karte pića. U međuvremenu, u zavisnosti od prodaje ovde, Srdanov će sa džinom otići na neki veći sajam pića u Nemačkoj i Engleskoj.

Džin tradicionalog stila sa divljim borovnicama iz Srbije sprema za osvajanje tržišta

– U januaru 2019. u Londonu je jedan od najvećih sajmova pića u svetu, a drugi je u San Francisku. Na tim mestima i distributeri čuju za tebe, što je dobro jer je u svetu sada džin toliko popularan i ima ga mnogo. Ubeđen sam da je džin sa divljom borovicim iz Srbije tradicionalog stila, potpuno drugačiji i bez problema kvalitetom može parirati poznatim bredovima, ako nije i bolji, kaže na kraju Marko Srdanov, nekada biznismen u Australiji, sada preduzetnik u srpskom selu Jovac kod Kraljeva, čija je porodica u ovoj godini proširena za još jednog malog muškog člana.

Autor: Senka Lučić / Foto: M. Srdanov, privatna arhiva

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here