I meni je moja kuća nedostajala. Da li je neko, tamo, napisao da sam nestao? Ili bar primetio: Nešto ga nisam viđao u poslednje vreme
Zovem je bosanska kuća, kuća sa prozorskim ramovima od četiri mala okna, spratni deo izbačen, pravi strehu nad ulazom, kroz zapuštenu baštu, sa vrbama ispred, u ulici Vilou (Willow).
Da, baš „willow” – Vrbina ulica.
Kao Svrzina kuća ili Konak knjeginje Ljubice. Ne znam, možda samo detalj, ti prozori bez zavesa. Zeleni prozorski ram. Nešto, neka sitnica, samo neki detalj.
Dugo je ispred kuće bila tabla: „Prodaje se”. Sada je sklonjena. Umesto nje stoji: „Prodato iznad tražene cene”. Doselili se u nju mladi sa dvoje dece. Možda su Irci. Majka je riđokosa, duge, kovrdžave kose, kao i deca. Bašta je očišćena, posađeno je cveće, prozori promenjeni, plastični, sivi, kao i pokrov na krovu.
Jutros je na stubu ispred kuće i još na nekim niz ulicu zalepljen papir: „Grey tabby missing”. Siva prugasta mačka. Mačka zvana Lili je nestala. Zašto da ode negde kada, bar njoj, ništa nije nedostajalo? Ili možda jeste. Možda baš kuća gde su ranije živeli? Mačke se vezuju za kuću, tako? Ili joj se stvarno nešto drugo desilo.
Da li se i meni nešto desilo? I meni je moja kuća nedostajala. Da li je neko, tamo, napisao da sam nestao? Ili bar primetio: „Nešto ga nisam viđao u poslednje vreme.” Zašto neko nestane? Imaju li i oni neki klub za nestale?
Klub u kome oni, nestali, piju „hajneken” pivo, jedu „fish&chips”, slušaju džez i pričaju o tome kako su pre bila romantična i lepa vremena, pre nego što su nestali.
Kada je svaka žena bila samo žena. Ili je to „nestalo vreme”, tamo, zajedno sa njima u tom klubu, pa uopšte nemaju potrebu da o tome pričaju?
Novo mesto za uživanje – hotel Iris na Zlatiboru
Tiho i toplo predvečerje na Kvin ulici, u bašti „Honej bistro”, na uglu ulice u kojoj je nestala Lili. Naručim „hajneken” i „fish&chips”. Obožavam pivo iz krigle sa penom. Ovde toga nema. Zato volim kada mi donesu flašu. Onda sipam sam, sa visine, pivo u čašu i punim je penom. Volim kad mi od toga ostanu brkovi. Brkovi od pivske pene.
Niko me nije pogledao i rekao: „Vidi, eno onog što je nestao.” Logično. Niko me ne poznaje. Za stolom, uz ogradu od konopaca, žena prinosi usnama koktel čašu, vraća je lagano na sto bez stolnjaka, ostavljajući na njoj crveni trag karmina. Očigledno da joj je prijao gutalj koktela sa trešnjom na dnu čaše. Vrhom jezika je prešla preko usana, baš kao ja kad hoću da oližem tu penu od piva sa usana. Zelenim noktom kažiprsta kucka po čaši neko vreme, a onda, leđima dodiruje naslon stolice, ispravlja se i baca pogled na ulicu punu prolaznika. Da li nekog očekuje? Nije nervozna. Izgleda da voli zelenu boju kakve su njene oči.
I crvenu, kakav je okvir naočara, i trešnja na dnu čaše. I belu, kakva je njena duga haljina, zakopčana do zeleno-sive prugaste marame uz vrat. Prešla je pogledom preko mene, kao preko nekog koga ne poznaje, do uskog tanjira sa kolutovima pohovanog luka, koji je konobarica stavila ispred nje. Uzima kolut po kolut prstima, svaki put obriše palac i kažiprst o papirnatu salvetu i to čini laganim pokretima, uz sve vreme ovog sveta.
Na jugu Srbije: Vranjska Banja u novom izdanju
Kada je završila, pogledala je prema meni, ovog puta kao na nekog koga poznaje, sa malo više topline u pogledu. Pa, naravno, već me je ovde videla sa brkovima od pivske pene. Taj dugi pogled na meni se tada zamrznuo, kao da prolazi kroz moje telo, tražeći neki znak prepoznavanja po kome bi me upamtila.
Zatim je konobarica zaklonila njeno lice. Ostavljajući joj račun u kožnom omotu i pokupivši tanjire, dolila je iz bokala hladnu vodu u čašu. Žena je sada ispila svoj koktel, pogledala račun, iz torbe izvadila novčanik, ostavila nekoliko novčanica na sto. Prolazeći pored mog stola učinilo mi se da sam na njenim usnama pročitao: „Bye for now.” Zatim je iza mojih leđa nestala. Nestala?
Setih se, kada sam prošle godine, na ulazu u kafanu „Lipov lad” čuo poznat glas: „Gde si, bre, nestao? Nema te već godinama, čoveče.” „Sedi, čoveče, sedi da popijemo po ’hajneken’ i ’fish&chips’.” „Je li ovo klub nestalih ili ’Lipov lad’”, rekoh poluozbiljno kada smo se izljubili.
„’Lipov lad’, kakav klub, čoveče? Sedi, sedi ovde. Ko bi rekao da ću te videti opet? I – pričaj šta ima novo, tamo. Pričaj, čoveče, došao si kući.”
Autor Miodrag Topić, Toronto
Izvor: http://www.politika.rs/sr/clanak/358001/Gde-si-nestao