PROSLAVLJENA SLAVA U MANASTIRU DRENČA NA DRUGI DAN VASKRSA
Na postavljanje ovog posta inspirisala nas je objava iz Aleksandrovca, potavljena na stranici Nezavisne Narodne Novine Rasinskog Okruga na popularnoj društvenoj mreži FB.
Na navedenoj stranici uz prateće fotografije stoji da je manastir Drenča proslavio slavu – drugi dan Vaskrsa ili Vaskršnji ponedeljak u prisustvu velikog broja vernika i gostiju. Slavski kolač ove godine nosio je vinar Anta Rašković iz Vitkova, a novi kolačar je advokat Miodrag Rajković Beli, vinar iz Zlegilja. Vaskršnja liturgija je počela u 8 časova i služio je sveštenik Milan Ćosić a posle liturgije goste je čekala bogata Vaskršnja trpeza.
Ova informacija podsetila nas je na period kada smo 2011. godine prvi put bili u poseti ovoj svetinji, upoznali mati Fotinu, igumaniju manastira. Vreme provedeno sa njom proteklo je u poučnom razgovoru…
Ne živi čovek samo o hlebu, nego o svakoj priči
Ne tako velika porta manastira Drenča nedaleko od Aleksandrovca, prostire se između seoskog puta i Drenačkog potoka i slobodno rečeno, sastoji iz dve celine povezane samo sa dve uske staze popločane kamenom. Crkva Vavedenja presvete Bogorodice, drveni zvonik i konaci (u izgradnji) nalaze se desno ispod puta, a na levoj strani su relativno skromne monaške odaje ispred kojih nas je dočekala mati Fotina, igumanija manastira. Ovde je dve godine i neki mesec više, a pored nje tu su još monahinja Paraskeva i iskušenica Aleksandra.
Ugostile su nas na verandi sa niskim drvenim klupama i stolicama, gde i same provode puno vremena. Dolazi narod u posetu, dolaze i da se mole… I jedni i drugi, domaći i solidan broj stranaca, posede malo na verandi sa koje se pruža lep pogled na crkvu i jednostavnu portu. Razgovori uvek interesantni, pitanja raznolika…
„Tlo je ovde bilo dosta nisko, video se Drenački potok, a pre izvesnog vremena teren je nasut, nivo je podignut skoro četiri metra. Valjalo bi kad bi se obala uradila utvrdo. Najpreči nam je potporni zid do puta, jer svaka kiša ovde je poplava, spira i nanosi blato u dvorište, a zemlja izuzetno masna, teško je očistiti. Posle kiše, na kolena, četku u ruke pa čišćenje… Pločicu po pločicu”, priča je kroz koju su htele polako da predoče problematiku terena i uvedu nas u priču o značaju manastira.
„Drenča je prvi manastir iz resavske škole, tako da je bio uzor za Lazaricu, Ravanicu i sve manastire koji su nastali kasnije. Ovde je počela po lepoti prepoznatljiva kamena plastika, prvi put se pojavio i motiv užeta (preplet), a reljefno obrađen kamen korišćen prvo ovde, kasnije je u mnogo većem i interesantnijem obimu zastupljen na Lazarici, takođe i u manastiru Naupara koji je u to vreme bio metoh drenčanski. Ovo je bila dvorska crkva kneza Lazara dok se zidala Lazarica u Kruševcu, a u Drenči se kod arhiepiskopa Danila trećeg vaspitavao Stefan Lazarević. Što bi današnji narod rekao, ovde je bio „univerzitet”. Zbog toga je Stefan bio najpametniji čovek u Evropi u ono vreme. Ništa mu nije bilo strano, ni vodovod ni kanalizacija…Recimo, Manasija je pretrpela opsadu od tri četiri meseca bez ikakvih posledica samo zato što je on imao sluha da sve uradi kako treba…Vaspitan je u Drenči, pa vidite kakva je Drenča bila vo vremja ono…” reči su igumanije Fotine.
Prenela nam je i priču o postojanju vinovoda od Lukarevine do manastira i objasnila da je manastir nekad bio izuzetno bogat, a sva sela i veliki vinogradi bili su uz Rasinu i u njegovom posedu. Otuda tumačenje da su monasi grožđe cedili gore u pojatama, a vino do manastira transportovali kroz vinovod. Zvanično to još niko nije potvrdio, kao što još niko nije zvanično potvrdio čiji su ostaci (ženski kostur) sahranjeni u crkvi sleve s trane. Samo je Vlada Petković pisao da je to carica Teodora… Sve to je izuzetno bitno i verovatno bi moglo da se utvrdi samo kad bi neko preveo turske spise, to istoričari bolje znaju” glasna su razmišljanja igumanijina.
Kratka, prijatna tišina, kao da se namestila da kroz prlepo negovano cveće okačeno o nastrešnicu verande, napravimo još neki smimak svetinje ispred nas. „Možete da slikate do mile volje, a kad islikate onda ćemo razgovarati o tarifi” našalila se mati Fotina, dodavši da „ako je slikanje kroz cveće onda tarife nema”. Potom je spontano podigla ruku pokazujući nam livadu u brdu iznad puta odakle je najlepši pogled na manastir. Razumeli smo poruku ali po dogovoru i odložili za sledeće viđenje. Na toj istoj livadi, samo malo bliže putu poređane su košnice sa pčelama o kojima brinu i ubiraju med što im je kako kažu jedan od izvora prihoda.
A čime će jedan manastir da se bavi, zavisi mnogo od toga ko je u manastiru i da li je u izgradnji ili ne. Kako u Drenči nemaju imanje, tek mali povrtnjak u porti za sopstvene potrebe, uglavnom žive od priloga i dosta truda ulažu na rukodelju. Pored meda, prave likere, sokove, rakiju, vino, ajvar, pinđur…
Sve, ne bi li došle do nekog dinara, zbog čega ih je posebno obradovala vest da će uskoro u centru Aleksandrovca lokalna turistička organizacija otvoriti suvenirnicu, gde će i njihovi proizvodi biti u prodaji.
Nekad i sad
Izgradnja manastira Drenča u narodu poznatog još i pod imenom „Dušmanica” vezuje se za period 1351-1355. godinu. Nakon velikog stradanja 1454. godine od strane turske vojske, kraj Drenačkog potoka ostale su samo ruševine. I tako sve do 1952. godine kada je započeta prva obnova, odnosno 2002. kada su radovi ozbiljnije nastavljeni. Osvećenjem crkve posvećene Vavedenju presvete Bogorodice na drugi dan Vaskrsa 2009. godine, manastir Drenča nastavlja da živi.
Energetska bomba
Tek nekoliko metara ispred nas, jedna do druge, sunčale su se flaše i tegle različitih veličina i sadržaja: kantarion u maslinovom ulju, nova tura likera od kupine (eksperimentalno), u velikim flašama od maline i još neke voćke ubačene u rakiju. Objasnile su nam da flaše tako odstoje četrdeset dana što je optimalno vreme da se prirodnim putem dobije zdrav i kvalitetan napitak. U med stavljaju suvo i jezgrovito voće, što je kako kažu, energetska bomba i posebno dobro u vreme posta. Veruju da će jednog dana stvoriti uslove da same prirodno suše voće, jer od meštana koji imaju svoje voćnjake u sezoni dobijaju velike količine voća. Do tada, bez obzira što kubure sa ambalažom i plasmanom, nastaviće da prave zdrave proizvode, prvenstveno prirodne voćne sokove bez konzervansa koji mogu dugo da stoje. A to dugo, znači dok se ne popiju…
Liker od drenjina
Predložile su i da probamo liker od drenjina, jer kako reče igumanija „taj još probali nismo, takav prave samo u manastiru Drenči”. Što da ne, ali probaćemo neki drugi put, pošto se ispostavilo da ga trenutno više nema… Nema više ni drenjina kao što je nekad bilo, zbog čega sada idu na Koznik i ručno ih beru. Liker od drenjna je njihov brend i ko god dođe, hoće da proba ili ponese, tako da, koliko je dobar, ono malo što naprave brzo ode. Kao zamenu poslužile su liker od kupina.
***beleška iz 2011.