Lumperajki na nekadašnjem imanju mađarskog grofa Gedeona Rohoncija na Bisernom ostrvu više nema, ali vinove loze sorte muskat krokan i istoimenog belog vina sa izraženom muskatnom notom i dalje ima. Grof je 1900. godine iz Alžira doneo lozu krokan na Biserno ostrvo u opštini Novi Bečej. Ova loza muskant je veoma osetljiva, a kada je reč o Evropi, uspeva jedino pored Tise, na Bisernom ostrvu, u našoj maloj lepoj zemlji. Po krokanu je ovaj deo Vojvodine u prošlosti bio visoko kotiran na listi svetskih vinograda. Od zasada muskat krokana koji se sada prostiru na 15 hektara, ovde nastaje čuveno suvo stono belo vino sa izraženom muskatnom notom.
Vratiću se grofu Gedeonu Rohonciju i čudnoj sudbini njegovog imanja.
– Grof je bio veliki ljubitelj, žena, kocke, kafana, lagodnijeg života. Bio je heroj balova, boem, obožavao je tamburaše, lumperajke. Tambraše je vodio sa sobom čak u Peštu na lumperajke. Kao rezultat jedne grofove opklade ovde je došla vinova loza, rekla mi je Tatjana Vlaškalin, moj domaćin na Bisernom ostrvu, u ime firme “Euro-pan” iz Novog Sada koja je poslednji zakupac poseda Rohoncijevih.
Ispričala mi je da je grof imao dva braka. Prvi se završio razvodom, drugi je opstao, a kako je toj ženi bilo, to samo ona zna. Ta je žena izrazila želju da bude sahranjena ovde na imanju, kaže Tatjana i dodaje kako su slučajno, kada su krčili imanje, pronašli grobnicu. Obeležili su je krstom, uvereni da je na tom mestu ranije postojao prikladniji spomenik.
Poslednji Rohoncijevi nisu imali direktne naslednike, ali sudeći po objektima i površini imanja, bili su veoma imućna porodica. Na to kroz priču ukazuje Tatjana, dok stojimo isped centralnog objekta, dvorca porodice Rohonci. Prilaz dvorcu verovatno je nekada bio dvorski. Ispred su ostaci fontane, a iznad glavnog ulaza, ulaza za gospodu tri su medaljona kao simboli statusa vlasnika.
-U sredini, umesto grba porodice Rohonci danas stoji petokraka. Sa strane i danas stoje simboli onoga čime su se bavili. A imali su Rohoncijevi ergelu, bavili su se proizvodnjom povtrarskih biljaka, vinove loze. Grofov se otac bavio i ratarstvom. Dvorac okružuju pomoćni objekti, kuće za smeštaj radnika, vinski podrum i naravno vinograd. Sve ovo do pre neku godinu moglo je da se vidi sa vidikovca koji se nalazio na vrhu dvorca, a koji je sada van upotrebe zbog urušavanja krova. Celokupno imanje sada zauzima 391 hektar, objašnjava moj vodič po Bisernom ostrvu.
Vidno razočarana u sadašnje stanje, saznajem da se razlog krije u nerazrešenim vlasničkim odnosima. Naime, komunističke vlasti su 1946. godine grofu Gedeonu oduzele imanje. Od tada su se ovde, negde sve do devedesetih godina prošlog veka, ako sam dobro razumela, dešavale normalne aktivnosti. Nakon toga je kao rezultat tranzicije nastupio sunovrat. Smenjivali su se zakupci, objekti propadali, rodne čuvene vinove loze bivalo je sve manje. Smanjile su se i količine vina muskat krokan.
U toku svih turbulenih godina, kao i danas, naslednik imanja, potomak Rohoncijevih po ženskoj liniji pokušavao je da povrati imanje predaka. Pokušava i dalje i veruje u pozitivnu odluku srpskih institucija, posebno Agencije za restituciju. Reč je o američko-mađarskom državljaninu, bogatom biznismenu po imenu Kristijan Šauška. Kako mi je rečeno, naslednik, poput svojih predaka, ima vinograde u Mađarskoj, a proizvodi i poznati „Tokajac“.
Na kraju je Šauška, dok čeka da pravda bude zadovoljena i imanje vraćeno, odlučio da preko novosadske firme “Euro-pan” i svog poslovnog partnera i zastupnika Bore Gvozdenca 2005. godine uzme deo imanja svojih predaka na Bisernom ostrvu u zakup na 20 godina.
-Imanje je bilo u haosu kada je uzeto u zakup. Od starog vinograda uspeli smo da sačuvamo pet hektara. U međuvremenu smo dodali još 10, a to je ukupno 15 hektara pod zasadom vrlo osetljive sorte muskat krokan, kaže Tatjana dok mi pokazuje zategnut vinograd, spreman za prolećno buđenje.
A vinograd, zapravo i jeste jedina stvar na ovom imanju na kojoj se vidi uloženo vreme i posvećenost. Sve ostalo, pa i sama kapija na ulazu u vinograd za koju kažu da je autentična, izgledom ne priliči niti Rohoncijevima, niti čuvenom vinu, još manje poslovnom imidžu sadašnjeg zakupca, odnosno bogatom nasledniku imanja.
Zašto ovo kažem?
Na Bisernom ostrvu čula sam da je Šauška spreman na velika ulaganja ovde čim mu se imovina vrati. Vrti se priča oko tri milona evra za adaptaciju postojećih i izgradnju novih objekata, uvođenje nove tehnologije, uređenje i pretvaranje kompleksa u neku vrstu turističkog centra. Ukratko, milione je spreman da uloži u pretvaranje Bisernog ostrva u „rajsko“ ostrvo na kome će vrveti od zaposlenih i turista, šta god to značilo…
Neosporno je da bi to za privrednu i turističku ponudu opštine Novi Bečej bilo sjajno, posebno za ljude koji bi dobili posao. Međutim, na osnovu viđenog, nije mi jasno zašto gospoda ovog vremena, bogati naslednik i njegov novosadski partner, bar u proleće ne ulože minimalnu svotu novca za dnevnice radnika koji bi uklonili šut sa imanja, a potom, na koliko toliko sređeno zasadili malo cveća. Mišljenja sam da je ovo minimalan trošak, bez obzira što su zakupci. Ipak, oni sa ove zemlje ubiraju i prerađuju plodove, verovatno i prihoduju od vina…
A kada se proces okonča, svakako bi se najpre trebalo pozabaviti adaptacijom dvorca iz doba Rohoncijevih koji se nalazi pod zaštitom kao spomenik kulture. Na osnovu onog što sam videla unutra dvorac je u izuzetno lošem stanju. Penjući će iz prizemlja uz spiralno metalno stepenište, sačuvano još od grofovskog perioda, na sprat nisam ni slutila kakav ću prizor videti. Bez preterivanja, sprat mi je izgledao kao u scenama iz filmova strave i užasa. Napukli zidovi, u pojedinim prostorijama obrušile su se grede, urušen vidikovac… Zraci dnevne svetlosti probijali su se u snopovima kroz oštećeni krov… Dok smo koračali duž hodnika između praznih soba golih zidova, pod nogama se čula nelagodna škripa podova… Imala sam utisak da ćemo pri sledećem koraku propasti u prizemlje. Nisam se osećala bezbedno i ljubazno sam zamolila domaćine da priču nastavimo napolju, odnosno na zemlji dok smo još čitavi…
Napolju, na sigurnom tlu, Tatjana Vlaškalin je još jednom izrazila nadu da će se što pre razrešiti situacija sa nasledstvom kako bi krenula ulaganja i Biserno ostrvo zasijalo u svojoj punoj lepoti.
Realno, ne preostaje im ništa drugo osim nade (i možda malo cveća), naročito što za dolazak na Biserno ostrvo vlada veliko interesovanje izletnika koji su čuli za istoriju dvorca. Voleli bi turisti na ovom mestu da uživaju u vinu u kome je davnih godina uživala gospoda ne samo ovde, već i na dvorovima širom Evrope. A do tada, turističkim grupama koje, posećujući dvorce Vojvodine, najčešće preko beogradskih i novosadskih turističkih agencija, svrate i na Biserno ostrvo, ne preostaje ništa drugo osim slušanja lepih priča o prošlosti Rohoncijevih i lepih želja zakupaca za buduće vreme.
Senka Lučić/ Foto: S.L-UVVB