Klub ljubitelja Srbije

Eh, opet ja. Dolazim ovog jutra iz maglom skrivenih brda u švajcarskoj idili o kojoj sam vam pisala početkom godine. Juče je bio lep dan i, posle završenog posla, odlučili smo da provedemo popodne na obali jezera. Iako je voda u jezeru bila je hladna, moj suprug, koji je želeo da pliva, odlučio je da proba. Nekako je ubedio i mene. Ciknula sam na prvi talas hladne vode pod mojim stopalima i rešila da samo prošetam po plićaku. Uživali smo u sunčanom danu na obali, čitali knjige. Ova naša „strana Švajcarija”, kako je ovde zovu moji dragi prijatelji Rusi, u svemu je drugačija od onog što vidite na prvi pogled.

Da biste živeli u Švajcarskoj morate imati motiv. Moj motiv je bila ljubav prema mom suprugu i to me je dovelo ovde. Sve ostalo je nevažno. Postavila sam pitanja sebi da li se mogu uklopiti. Važno je od samog početka bilo da usavršim jezike, nemački i francuski. Sa učenjem jezika istovremeno sam se dodatno obrazovala u medicinskoj oblasti. Dobro se sve završilo, uklopila sam se, danas pomažem ljudima, osećam se korisnim članom društva. Posao, pored medicinske nege, zahteva i obradu medicinskih rezultata i slanje izveštaja.

Pre neki dan na pauzi na poslu prišao mi je mladi lekar na stažu kod nas u bolnici. Predstavlja mi se učtivo visok plavokosi mladić i kaže: „Rekle su mi kolege da si Srpkinja. Mnogo me zanima Srbija.”

„Pa naravno da jesam, baš mi je drago da želite da znate nešto o mojoj zemlji.”

„Ma ne da saznam, bio sam tamo prošlog leta, na svadbi kod prijatelja i kolege Srbina. Da li vam je poznato, Jagodina?”

„Eh”, rekoh pomalo ushićena, „to je nedaleko od mene.”

On se nasmeši sa vidnim odobravanjem i upita me: „Je l’ možete da mi kažete šta je to slava? Reč slava izgovara opet na srpskom. To sam video samo kod vas u Srbiji, to niko drugi nema. Znaš i onda se za taj običaj sprema – koljivo (reč kaže na srpskom). Kolač, palite sveća, a posle se jede pečenje.”

Oduševljena, kažem u sebi: „Eto, još malo pa nauči srpski”, a on mi se iskreno otvori, pa reče: „Ima tamo jedna lepa devojka (lepa devojka kaže na srpskom) koju sam upoznao prošlog leta, pa bih hteo opet da je vidim.”

Pomislih u sebi: „To… On bi da bude srpski zet, pa sad vredno uči srpski.” Poželeh mu sreću i da se oženi. A Srbija mu se dopada jer, kako kaže, „sve je lepo, zelenilo, brda, šume, sve je pitomo, ima slobode”.

„Ovog leta opet idem”, kaže mi, a ja mu u šali odgovaram: „Idi i dovedi to devojče ovde”. Na to mi on, bez razmišljanja, još ozbiljnijim tonom reče: „Voleo bih da se venčamo u vašoj crkva (crkva kaže na srpskom), da nam sveštenik stavi one krune na glave. To je isto tako lepo, toga nema kod nas.”

Zahvalih tom razboritom mladom Švajcarcu što toliko voli nas i našu zemlju i krenuh niz hodnik. U susret mi ide moja draga koleginica Viržin. Rekoh joj da nije jedina ovde koja se interesuje za Srbiju.

Ona se smeje i dodaje: „Uskoro osnivamo klub ljubitelja Srbije, ima mesta. Članarina je besplatna za sve one koji znaju da kažu: ’Volim te.’ Rekla sam mu za tebe, a on je bio presrećan kad je čuo da ima nekog iz Srbije da radi ovde.”

I da vam i ovo kažem, ta Švajcarka Viržin i njen suprug su veliki zaljubljenici u našu zemlju. Viržinin suprug je pre više godina boravio u mirovnoj misiji kod nas na Kosovu, pričao joj o našim manastirima, o Dečanima, Gračanici.

Viržin me je upoznala čim sam počela da radim. Jednog od tih prvih dana na mom poslu. Pozvala sam je da mi pomogne da jednu pacijentkinju okrenemo na bok da bih joj promenila zavoj i tad sam na zglobu njene šake ugledala istetovirano „Volim te” na divnom srpskom jeziku. Pitala sam za to, a ona mi je objasnila da joj je njen suprug istetovirao reči ljubavi na jeziku koji najviše na svetu voli.

Viržin od tog momenta, kad god me vidi, ne prestaje da priča na francuskom o Srbiji, o onom što ona zna. Rekla mi je da joj pošaljem sve što mogu, turističke informacije. Oni vole našu staru srpsku muziku i zabavne pesme. Zbog nje sam tekstove Galije, Zvonka Bogdana, Garavog sokaka i Balaševića prevodila na francuski. Poslala sam joj brdo mejlova o turističkim zanimljivostima, hotelskom smeštaju, hrani. Rekla mi je: „Ove godine u oktobru.”

Kolega mog supruga, Erik, isto Švajcarac, pošto ima česte glavobolje, saznao je od mog supruga za manastir Ostrog, pa je čvrsto rešio da ovog leta sa svojom porodicom ode na letovanje u Crnu Goru i pokloni se Svetom Vasiliju u nadi da mu pomogne.

Zato, molim vas, ne sudite o Švajcarcima preoštro, nego budimo ljudi, kako je govorio patrijarh Pavle, možda je naša misija, dok smo ovde na Zapadu, kao mi u Švajcarskoj, upravo da im pomognemo da pronađu izlaz. Ljudi u Srbiji traže izlaz iz siromaštva i svako od nas želi da dođe ovde i nešto zaradi. Ljudi sa Zapada, kao Švajcarci, traže duhovno okrepljenje, blizinu, ljubav, toplinu, slobodu.

Svuda je prisutan stres i umor, u svakoj firmi. Tačno je da su ljudi depresivni, da su podložni psihičkim oboljenjima, ali i kod nas su mnogi tužni i depresivni i treba im utehe i pomoći svake vrste. Tačno je da je ova zemlja preskupa, snalazimo se kako možemo, kao i svi ostali. Nekad odemo u kupovinu u Francusku, nekad u Nemačku, auto nam je star sedam godina, nismo mogli da kupimo novi, ali nas služi odlično.

I za kraj da vam kažem i ovo. Pre neki dan koleginica Lujiz me pita za kog navijam na ovom prvenstvu u fudbalu. „Normalno za Švajcarsku, jer to je moja druga zemlja”, a ona mi odgovara: „Da živim u Srbiji, navijala bih za tvoju zemlju.” Želi da nauči kako se kaže „zdravo”, „glava”, „šaka”. Ja joj govorim, ona sa poteškoćom ponavlja, ali je uporna za svaku izgovorenu reč, i sva vedra mi kaže: „Eto i mene kod vas, u vaš klub ljubitelja Srbije!”