*** Ova je priča „ležala“ u mom kompjuteru skoro tri godine jer u vreme kada je nastala moji sagovornici, divni ljudi u čijem sam domaćinstvu dočekala jednu srpsku Novu godinu, nisu bili spremni za izlazak u javnost. Verovatno bi mi isto i danas rekli i zato sam odlučila da im u tekstu promenim imena i izostavim lokaciju na kojoj žive.
Zašto? Verujem da će svakog ko je pročita navesti na razmišljanje o smislu života, o značenju izgovorenih reči (zakonu privlačenja), spremnosti da se posle svakog pada u životu nastavi dalje…
I konačno, evo priče o Srećkovim životnim izazovima.
Izgovor ili sudbina
Odlazeći 1965. godine iz rodnog sela u srcu tadašnje velike Jugoslavije na privremeni rad preko okeana, Srećko je kao i većina onih koji odlaze u pečalbu, krenuo uveren da će se jednog dana vratiti na očevinu. I vratio se, ali ne u Jugoslaviju iz koje je otišao, već u znatno manju zemlju Srbiju. Vratio se u u svoje rodno selo nakon 34 godine života i rada tamo daleko. Za razliku od veoma aktivnog života u inostranstvu, po povratku u selo živeo je potpuno povučeno. Da mi nije, pred susret sa Srećkom, zajednička prijateljica na brzinu ispričala njegovu životnu priču, verujte mi, na osnovu držanja i ponašanja nikad ne bih mogla ni naslutiti da je živeo i radio u nekom mnogo savremenijem okruženju od ovog u kome smo se sreli. A sreli smo se upravo u seoskom ambijentu, na imanju gde je njegov stari – novi dom.
U meni je tada proradio novinarski crv, ovu interesantnu životnu priču već sam videla pretočenu u novinarski tekst… Kad sam Srećku to predložila samo je odmahnuo rukom, uz objašnjenje da ne voli da se eksponira u javnosti. Ne voli, iako u ličnoj dokumentaciji čuva više od 50 tekstova koje su, dok je radio u inostranstvu o njegovom uspešnom biznisu objavljivali različiti mediji…
Ipak mi je ispričao zašto je dobar život u obećanoj zemlji zamenio životom u selu. Vratio se, kako kaže nešto ranije i to zbog sasvim neplanirane, za njega bolne situacije i nepravde koja je zadesila Srbiju marta 1999. godine. A tamo preko imao je razvijen biznis, ugostiteljski lanac, plus solidan proizvodni deo, uredno je plaćao velike svote za porez.
Gosti restorana znali su da je poreklom iz Evrope, Srećko kaže kako u jednom momentu, zbog nesreće koja se nadvila u to vreme nad njegovom otadžbinom, više nije imao snage, niti je umeo da im kaže odakle potiče. Bombardovanje koje se desilo u Srbiji bilo je toliko prljavo i on to više nije mogao da podnese. Prodao je svoj biznis i vratio se u Srbiju, u svoje rodno selo. Mišljenja je da je jedini Jugosloven koji se u to vreme vratio u svoju zemlju. Možda je malo prenaglio, ali uopšte se, kako kaže, ne kaje. U zemlju u kojoj je proveo najveći deo svog života i dalje odlazi svakih šest meseci, tako mora, zbog papira.
Novi život u Srbiji
– U ono vreme u Srbiji se mnogo loše živelo, ljudi su me jednostavno gledali sa čuđenjem. Ali, moj pogled na život bio je drugačiji. Ako je čovek srećan u duši i dobrog zdravlja, ako je pozitivac, ima maštu i voli da stvara, može sve i moći će uvek da preživi i pristojno živi, kaže Srećko.
Probao je tada da deo proizvodnog biznisa pokrene u svom selu. Ubrzo je shvatio kako je sistem poslovanja ovde vrlo specifičan u odnosu na onaj na koji je bio navikao. Potplatiti svakog, dati procenat i na kraju od zarade malo šta bude. Digao je ruke od toga… A onda se desila Ruška i život je krenuo u drugom smeru.
– Po povratku, bio sam neke dve godine potpuno sam. U varoši blizu mog sela živela je Vera, moja sestra od strica koju sam često posećivao. U to vreme, skoro svi ljudi iz okruženja često su me pitali zašto se ne oženim. Onako usput, odgovarao sam da ću to uraditi kad upoznam ženu sa šestoro dece. To je više bilo moje opravdanje, izgovor za radoznale, kaže moj sagovornik.
Srećkova rođaka Vera je živela na četvrtom spratu i kad god bi išao kod nje, u stanu preko puta vrvelo je od glasova. Stekao je utisak da se u tom stanu stalno nešto slavi. Sestra mu je objasnila da nije reč o slavlju, nego o stanu punom života. U tom stanu živela je Ruška, samohrana majka sa šestoro dece.
Nije mogao da veruje da to postoji u Srbiji! Bio je oduševljen, još više, kada je upoznao Rušku, koja je pored dece, brinula i o starim roditeljima.
– Fina, zgodna i simpatična žena… Tog dana trebalo je da idem na slavu kod prijatelja i ni sam ne znam zašto, predložio sam joj da ide samnom. Iznenadila se, prvi put me vidi u životu, nema pojma ni ko sam, ni šta sam. Bilo je to pre 14 godina… Od Ruške i od njene dece dobio sam mnogo! Ne može se to rečima opisati. Meni je bio izazov da od tih malih ljudi napravimo prave ljude, to mi je dalo energiju i moć. Smatrao sam da ona to ne može sama, a svi zaslužuju bolji život. Nikad se nisam pokajao zbog te odluke. Verujte mi, ni jednog trenutka ne pravim razliku između mojih sinova (iz braka u inostranstvu) i Ruškine dece, nema razlike u mojoj duši, u ponašanju, u bilo čemu. Pravili smo najstarijijoj i najmlađoj ćerki veridbe, svadbe, obeležavali rođenja njihove dece. Srednja ćerka još nije udata, završila je kulinarstvo i za sada aktivno učestvuje u pružanju ugostiteljskih usluga u restoranu u sklopu farme koju smo pokrenuli, priča mi Srećko.
Na ideju o otvaranju domaćinstva – farme sa pratećim sadržajima za prijem turista, ova višečlana srećna porodica, došla je zbog toga što na imanju za svoje potrebe uzgajaju zdravu hranu, skoro 40 svinja mangulica i druge vrste domaće živine. Ako imamo u vidu da su im, kako kažu „deca“ bila bez posla i mogućnosti da ga pronađu, a oni – roditelji još uvek u dobroj snazi da im pripomognu, odluka je bila očigledna. Kao stari ugostitelj i glava porodice Srećko je tu da pruži podršku ali ne želi da se eksponira.
– Voleo bih da deca i Ruška budu u prvom planu jer će sve ostati njima, sve se vodi na njih. Farma nije otvorena da bi se neko obogatio, već da bi naša deca imala posao, a putnici namernici lepo mesto za predah na selu. Najveće bogatstvo je kada gost ode srećan i zadovoljan, a to se novcem ne može platiti. Ako ponovo dođe ili ovo mesto preporuči prijateljima, to je dobro, znači da mladi idu u dobrom smeru.
Dok on govori, deca rade svoj posao, a Ruška se stidljivo sklanja u stranu, beži od razgovora i fotoaparata… Uticaj male sredine koja i dalje gubi vreme na radoznalo gledanje u sređeno komšijsko dvorište, umesto da po ugledu na njih sredi sopstveno.
U vremenu u kome živimo priča mojih domaćina mogla bi kao dobar primer poslužiti sebičnim i usamljenim ljudima, istovremeno i roditeljima koji ni o svojoj rođenoj deci ne brinu da se malo zamisle. Bogatstvo nije u novcu, već u porodici.
Srećko to najbolje zna, jer je i pre povratka u Srbiju imao loše iskustvo sa domaćim biznismenima (čitaj prevarantima) koji su ga u jednom unapred isplaćenom (a ne završenom) poslu oštetili za pozamašnu svotu novca. Dogovor su delimično ispoštovali i jednostavno otišli, nestali bez traga i glasa. Bio je to težak period za Srećka. Ostao je bez velikog dela kapitala stvaranog godinama i sa nezavršenim poslom. S promašajem u „završnici” nije se pomirio, ali je smogao snage i nastavio dalje… Nekoliko godina kasnije stekao je novo, znatno veće bogatstvo. Nije reč o materijalnom, već o porodičnom blagu neprocenjive vrednosti…
Srećkovi sinovi iz prvog braka, sada već odrasli ljudi, žive u zemlji u kojoj je on proveo veći deo svog života pre povratka u rodno selo. Tamo su rođeni, u našu zemlju su dolazili kad su bili mali, a od tada se ovde što šta promenilo. Posle mnogo godina, stariji je sin pre neku godinu dolazio ocu u posetu. Oduševio se prirodnim lepotama, načinom života, toplinom i gostoprimstvom ljudi, nakon čega mu je u potpunosti bilo jasno zašto se otac vratio. Obećao je da će ponovo doći i to sa svojim sinom. Srećko se nada da će mu u posetu doći i mlađi sin koji bi ovog leta, zbog potreba snimanja filma trebalo da dođe u Srbiju… A ako se to desi, Srećko će, kako kaže, sa Ruškom u dvorištu napraviti veliku proslavu za svu decu, sinove i kćeri, unučiće, zetove i snaje…
Danas je Srećko bogat čovek! Ima Rušku, osmoro dece, unučiće… Zajedno se raduju životu: rođendanima, veridbama, svadbama, svakom novom članu porodice, kao i svakom gostu koji u njihovo dvorište dođe… Dovoljno za sreću, verovali ili ne.
Senka Lučić